БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

ФЕДЕРАЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

БОСАНСКО-ПОДРИЊСКИ КАНТОН ГОРАЖДЕ

КАНТОНАЛНИ СУД У ГОРАЖДУ

Број: 45 0 Рс 045221 24 Рсж

Горажде, 13.03.2024. године

Кантонални суд у Горажду, у вијећу састављеном од судија: Ђајић Тање, предсједнице вијећа, Бичо Едина и Бјеловић Милијане, чланова вијећа, у правној ствари тужитеља М.Ш., из Г., ул. ..., Dž.М. из Г., ул. ..., А.А. из Г., ул. ... и Т.З. из Г., ул. ..., заступаних по пуномоћнику Плећан Асифу, адвокату из Сарајева, против туженог „ТВЦ“ д.о.о. Горажде, са сједиштем у Горажду у ул. Чајничка бб, заступаног по пуномоћници Челик Сабини, адвокатици из Сарајева, ради поништења одлуке о отказу уговора о раду и потраживања из радног односа, вриједност спора 10.500,00 КМ, рјешавајући о жалби туженог изјављеној на  пресуду Опћинског суда у Горажду број: 45 0 Рс 045221 23 Рс, од 27.12.2023. године, у  сједници вијећа  одржаној дана 13.03.2024. године, донио је

ПРЕСУДУ

Жалба туженог се у цијелости усваја, пресуда Опћинског суда у Горажду број: 45 0 Рс 045221 23 Рс, од 27.12.2023. године, се преиначава на начин да се у цијелости одбија тужбени захтјев тужитеља који гласи:

И Поништава се као противзаконито Рјешење о отказу уговора о раду од 25.10.2020. године и Одговор на Захтјев за заштиту односно остваривање права 22.12.2022. године, донесен од стране туженог, те са налаже туженом да успостави радноправни статус тужитеља М.Ш. на пословима Радник машинске обраде или другим одговарајућим пословима, почев од 08.11.2022. године до 13.01.2023. године, све у року од 15 дана. Обавезује се тужени да тужитељу М. Ш. исплати на име неисплаћених накнада плаћа за мјесец новембар 2022. године износ од 734,21 КМ, са законском каматом почев од 01.12.2022. године, па до исплате, за мјесец децембар 2022. године износ од 1.009,49 КМ, са законском каматом почев од 01.01.2023. године, па до исплате и за мјесец јануар 2023. године износ од 458,89 КМ, са законском каматом почев од 14.01.2023. године, па до исплате, све у року од 15 дана. Обавезује се тужени да за тужитеља М.Ш. уплати обавезне доприносе за пензијско и инвалидско осигурање за период од 08.11.2022. године до 13.01.2023. године, у износу од 784,23 КМ, све у року од 15 дана.

ИИ Поништава се као противзаконито Рјешење о отказу уговора о раду од 25.10.2020. године и Одговор на Захтјев за заштиту односно остваривање права 22.12.2022. године, донесен од стране туженог, те са налаже туженом да успостави радноправни статус тужитеља Dž.М. на пословима Вариоца или другим одговарајућим пословима, почев од 08.11.2022. године до 13.01.2023. године, све у року од 15 дана. Обавезује се тужени да тужитељу Dž.М. исплати на име неисплаћених накнада плаћа за мјесец новембар 2022. године износ од 726,91 КМ, са законском каматом почев од 01.12.2022. године, па до исплате, за мјесец децембар 2022. године износ од 999,41 КМ, са законском каматом почев од 01.01.2023. године, па до исплате и за мјесец јануар 2023. године износ од 359,04 КМ, са законском каматом почев од 14.01.2023. године, па до исплате, све у року од 15 дана. Обавезује се тужени да за тужитеља Dž.м. уплати обавезне доприносе за пензијско и инвалидско осигурање за период од 08.11.2022. године до 13.01.2023. године,  у износу од 783,36 КМ, све у року од 15 дана.

ИИИ Поништава се као противзаконито Рјешење о отказу уговора о раду од 25.10.2020. године и Одговор на Захтјев за заштиту односно остваривање права 22.12.2022. године, донесено од стране туженог, те са налаже туженом да успостави радноправни статус тужитеља А.А. на пословима Магационер или другим одговарајућим пословима, почев од 08.11.2022. године до 14.01.2023. године, све у року од 15 дана. Обавезује се тужени да тужитељу А.А. исплати на име неисплаћених накнада плаћа за мјесец новембар 2022. године износ од 738,33 КМ, са законском каматом почев од 01.12.2022. године, па до исплате, за мјесец децембар 2022. године износ од 1.015,15 КМ, са законском каматом почев од 01.01.2023. године, па до исплате и за мјесец јануар 2023. године износ од 461,46 КМ, са законском каматом почев од 15.01.2023. године, па до исплате, све у року од 15 дана. Обавезује се тужени да за тужитеља А.А. уплати обавезне доприносе за пензијско и инвалидско осигурање за период од 08.11.2022. године до 14.01.2023. године,  у износу од 783,97 КМ, све у року од 15 дана.

ИВ Поништава се као противзаконито Рјешење о отказу уговора о раду од 25.10.2020. године и Одговор на Захтјев за заштиту односно остваривање права 22.12.2022. године, донесено од стране туженог, те са налаже туженом да успостави радноправни статус тужитеља Т.З. на пословима Оператер на фарбању или друге одговарајуће послове, почев од 08.11.2022. године до 30.11.2022. године, све у року од 15 дана. Обавезује се тужени да тужитељу Т.З. исплати на име неисплаћених накнада плаћа са накнадом за минули рад за мјесец новембар 2022. године износ од 592,02 КМ, са законском каматом почев од 01.12.2022. године, па до исплате, све у року од 15 дана. Обавезује се тужени да за тужитеља Т.З. уплати обавезне  доприносе за пензијско и инвалидско осигурање за период од 08.11.2022. године до 30.11.2022. године, у износу од 207,13 КМ, све у року од 15 дана.

В Обавезује се тужени да тужитељима надокнади трошкове парничног поступка у износу од 4.860,40 КМ, у року од 15 дана“.

Обавезују се тужитељи да туженом надокнаде трошкове парничног поступка у износу од 1.633,80 КМ, у року од 15 дана.

Образложење

Пресудом Опћинског суда у Горажду број: 45 0 Рс 045221 23 Рс, од 27.12.2023. године, тачком И изреке поништено је као противзаконито Рјешење о отказу уговора о раду од 25.10.2020. године и Одговор на Захтјев за заштиту односно остваривање права 22.12.2022. године, донесено од стране туженог, те са налаже туженом да успостави радноправни статус  тужитеља М.Ш. на пословима Радник машинске обраде или другим одговарајућим пословима, почев од 08.11.2022. године до 13.01.2023. године, да му исплати на име неисплаћених накнада плаћа за мјесец новембар 2022. године износ од 734,21 КМ, са законском каматом почев од 01.12.2022. године, па до исплате; за мјесец децембар 2022. године износ од 1.009,49 КМ, са законском каматом почев од 01.01.2023. године и за мјесец јануар 2023. године износ од 458,89 КМ, са законском каматом почев од 14.01.2023. године, па до исплате, те да за њега уплати обавезне доприносе за ПИО за период од 08.11.2022. године до 13.01.2023. године,  у износу од 784,23 КМ, све у року од 15 дана.

Тачком ИИ изреке поништено је као противзаконито Рјешење о отказу уговора о раду од 25.10.2020. године и Одговор на Захтјев за заштиту односно остваривање права 22.12.2022. године, донесено од стране туженог, те је наложено туженом да успостави радноправни статус  тужитеља Dž.М. на пословима Вариоца или другим одговарајућим пословима, почев од 08.11.2022. године до 13.01.2023. године, те да му исплати на име неисплаћених накнада плаћа за мјесец новембар 2022. године износ од 726,91 КМ, са законском каматом почев од 01.12.2022. године, па до исплате; за мјесец децембар 2022. године износ од 999,41 КМ, са законском каматом почев од 01.01.2023. године и за мјесец јануар 2023. године износ од 359,04 КМ, са законском каматом почев од 14.01.2023. године, па до исплате, те да уплати обавезне доприносе за ПИО за период од 08.11.2022. године до 13.01.2023. године, у износу од 783,36 КМ, све у року од 15 дана.

Тачком ИИИ изреке поништено је као противзаконито Рјешење о отказу уговора о раду од 25.10.2020. године и Одговор на Захтјев за заштиту односно остваривање права 22.12.2022. године, донесено од стране туженог, те је наложено туженом да успостави радноправни статус  тужитеља А.А. на пословима Магационер или другим одговарајућим пословима, почев од 08.11.2022. године до 14.01.2023. године, да му исплати на име неисплаћених накнада плаћа за мјесец новембар 2022. године износ од 738,33 КМ, са законском каматом почев од 01.12.2022. године, па до исплате, за мјесец децембар 2022. године износ од 1.015,15 КМ, са законском каматом почев од 01.01.2023. године и за мјесец јануар 2023. године износ од 461,46 КМ, са законском каматом почев од 15.01.2023. године, па до исплате те да уплати обавезне доприносе за ПИО за период од 08.11.2022. године до 14.01.2023. године, у износу од 783,97 КМ, све у року од 15 дана.

Тачком ИВ изреке поништено је као противзаконито Рјешење отказу уговора о раду од 25.10.2020. године и Одговор на Захтјева за заштиту односно остваривање права 22.12.2022. године, донесено од стране туженог, те је наложено туженом да успостави радноправни статус  тужитеља Т.З. на пословима Оператер на фарбању или друге одговарајуће послове, почев од 08.11.2022. године до 30.11.2022. године, да му исплати на име неисплаћених накнада плаћа са накнадом за минули рад за мјесец новембар 2022. године износ од 592,02 КМ, са законском каматом почев од 01.12.2022. године, па до исплате, те да уплати обавезне доприносе за ПИО за период од 08.11.2022. године до 30.11.2022. године,  у износу од 207,13 КМ, све у року од 15 дана.

Тачком В и ВИ изреке обавезан је тужени да тужитељима надокнади трошкове парничног поступка у износу од 4.860,40 КМ, у року од 15 дана, док је захтјев тужитеља у преосталом дијелу од 2.422,01 КМ одбијен као неоснован.

Благовремено изјављеном жалбом, ову пресуду побија тужени због повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примјене материјалног права, с приједлогом да другостепени суд жалбу уважи, преиначи првостепену пресуду на начин да тужбени захтјев у цијелости одбије као неоснован, уз обавезу тужитеља да туженом накнаде трошкове парничног поступка.

У жалби наводи да је суд повриједио правила парничног поступка када је закључио да је тужени био обавезан да тужитељима понуди радно мјесто референта продаје, обзиром да је за наведено радно мјесто прописана ССС. Сматра да је суд повриједио дискреционо право туженог да одреди квалификације и вјештине које запосленик треба да има за одређено радно мјесто, односно да је тиме прекорачио границе испитивања тужбеног захтјева. Истиче да је суд пропустио цијенити материјалне доказе из којих произлази да је примљени запосленик по квалификацији економски техничар, док су тужитељи другачијих занимања, те при томе нису прихватили понуду за посао коју им је тужени доставио, односно да нису жељели да се врате на посао. Истиче да кршење права приоритета на запошљавање није околност која отказ уговора о раду чини незаконитим, већ се ради о прекршају на основу одредаба из члана 171. став 1. тачка 58. Закона о раду. Истиче да је суд погрешно примијенио материјално право, те да је неосновано ставио на терет обавезу туженом да доноси акт из члана 109. и 110. Закона о раду, обзиром да тужени није био дужан да прије доношења одлуке о отказу уговора о раду врши консултације са вијећем запосленика и синдикатом, а што је супротно мишљењу датом од стране Федералног министарства рада и социјалне политике. Сматра да је суд неосновано закључио да је у конкретној економској ситуацији тужени могао тужитеље да запосли на друге послове или врши њихову преквалификацију или доквалификацију за друге послове, обзиром да би у таквој ситуацији био у обавези да отпусти неке друге запосленике и запосли тужитеље на њихова радна мјеста. Истиче да је суд повриједио одредбе парничног поступка када је закључио да је терет доказивања на туженом да није био у могућности запослити тужитеље на другом радном мјесту, односно да их није могао преквалификовати или доквалификовати, обзиром да се ради о негативној чињеници, због чега сматра да је терет таквог доказивања био на тужитељима, који су морали доказати да је постојало радно мјесто на које их тужени може запослити.

Тужитељи нису доставили одговор на жалбу.

Пошто је испитао побијану пресуду у границама жалбених разлога и по службеној дужности у смислу члана 221. Закона о парничном поступку (Службене новине Федерације БиХ, број 53/03, 73/05, 19/06 и 98/15) другостепени суд је закључио слиједеће:

Жалба је основана.

Предмет спора је тужбени захтјев за поништење одлука о отказу уговора о раду које је тужени донио за тужитеље, са захтјевом да тужени тужитељима успостави радно правни статус од дана отказа уговора о раду до истека уговора о раду на одређено вријеме, те да им исплати мјесечне плаће које би остварили у том периоду, са законском затезном каматом од доспијећа сваког мјесечног износа па до исплате, као и да за наведени период уплати обавезне доприносе за ПИО за тужитеље, уз обавезу накнаде трошкова поступка.

Првостепени суд је на основу материјалних доказа и исказа тужитеља нашао неспорним да су тужитељи били запослени код туженог по основу уговора о раду на одређено вријеме који је трајао до 13.01.2023. године за прво и друготужитеља, до 14.01.2023. године за трећетужитеља и до 30.11.2022. године за четвртотужитеља, да су исти отказани из економских и организационих разлога дана 25.10.2022. године, да су тужитељи путем пуномоћника доставили туженом захтјеве за заштиту и остваривање права из радног односа, а које је тужени одбио као неосноване својим одговорима од 22.12.2022. године. Неспорно је да је првотужитељу рјешењем надлежног органа признато право војног инвалида X групе са 20% војног инвалидитета трајно по основу рањавања. Неспорно је и да је тужени истовремено донио одлуку о отказу уговора о раду више од петорице запосленика и то из економских и организационих разлога, да је дана 03.04.2023. године доставио понуду за закључење уговора о раду на одређено вријеме у трајању од једног мјесеца бившој запосленици К.А., да је у периоду од отказа уговора о раду до издавања информације од стране Порезне управе Ф БиХ, КУ у Горажду од 20.10.2023. године, имао запослених 122 радника, те да је након 25.10.2022. године ангажовао два запосленика са ВСС, једног запосленика на мјесту референта продаје са ССС – економски техничар са почетком рада од 23.01.2023. године, једног запосленика на мјесту хигијеничара са ОШ са почетком рада од 27.01.2023. године. Поред овога, тужени је закључио уговоре о раду са запосленицима на радном мјесту заваривач, радника машинске обраде, обрађивач гуме и пластике, састављач гуме и пластике и оператер на фарбању, са почетком рада од 18.04.2023. и 01.05.2023. године, а за која је предвиђена ССС. Неспорно је да су на основу Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста од 14.10.2022. године код туженог предвиђена радна мјеста референт набавке ССС/ВСС са струком друштвени/технички смјер, 1 извршилац, радник на одржавању ССС са струком друштвени/технички смјер, 1 извршилац, радник у производњи НК/ССС без одређене струке, 43 извршиоца. Суд је нашао неспорним и да је тужени дана 14.10.2023. године донио одлуку о оптимизацији кадровске структуре у циљу финансијске одрживости и економског опоравка, због чега је одлучено да се укида одјел кадровске службе и одјел ПР, као и да се смањује број радника у одјелу производње, као и радник на позицији референта набавке. Суд је нашао да тужени прије доношења одлуке о отказу уговора о раду тужитељима није донио посебан писани акт из члана 110. Закона о раду. Неспорно је да је тужени, дана 17.03.2023. године, упутио позив тужитељима на разговор за запослење, да се друготужени није одазвао на позив, док је осталим тужитељима понудио пробни уговор на мјесец дана уз нето плаћу од 596,00 КМ, а који је прихватио само четвртотужитељ, док су се прво и трећетужитељ писменим путем изјаснили да не прихватају понуду туженог. Неспорно је да су прво, друго и трећетужитељ, након достављања понуде за разговор за посао, засновали радне односе код другог послодавца, док је четвртотужитељ евидентиран као незапослено лице.

Суд је прихватио налаз и мишљење вјештака економске струке, на који странке у поступку нису имале примједби, из којег је утврдио да би тужени, за период од престанка уговора о раду, односно од 08.11.2022. године до истека уговора о раду, тужитељима био дужан исплатити укупне износе плаће и уплатити доприносе за ПИО и то: првотужитељу плаћу у износу од 2.202,59 КМ и доприносе у износу од 754,23 КМ, друготужитељу плаћу у износу од 2.180,64 КМ и доприносе у износу од 783,36 КМ, трећетужитељу плаћу у износу од 2.214,94 КМ и доприносе у износу од 783,97 КМ и четвртотужитељу плаћу у износу од 592,03 КМ и доприносе у износу од 207,13 КМ. Вјештак је на основу биланса стања, биланса успјеха и података о плаћама и броју запосленика утврдио да је тужени у 2021. и 2022. години пословао са губитком, уз евидентиран пораст губитка од 393%.

Суд је своју одлуку засновао на одредбама из члана 74., 96., 105., 106., 109., 110. и 119. Закона о раду (Службене новине Ф БиХ, број: 1/16, 89/18 и 44/22), одредбама из члана 23., 24., 25. и 31. Закона о вијећу запосленика (Службене новине Ф БиХ, број: 38/04) и одредбама из члана 277. Закона о облигационим односима (Службени лист СФРЈ, број: 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, Службени лист БиХ, број: 2/92, 13/93 и 13/94 и Службене новине Ф БиХ, број: 29/03 и 42/11). Суд је одбио приговор тужитеља да је рјешење о отказу уговора о раду донијела неовлаштена особа, обзиром да је увидом у материјалне доказе утврдио да се ради о лицу које је овлаштено за заступање туженог. Неоснованим је нашао и приговор да тужени није примијенио одредбе из члана 105. и 106. Закона о раду, обзиром да је нашао да је одлука о отказу донесена дана 25.10.2022. године, а да су тужитељи одјављени дана 07.11.2022. године, односно протеком отказног рока. Суд је нашао да су неосновани приговори који се односе на непоштивање одредаба о обавезним консултацијама са вијећем запосленика и синдикатом прије доношења одлуке о отказу уговора о раду, обзиром да из проведених доказа произлази да код туженог није формирано вијеће запосленика и синдикат, због чега тужени и није имао обавезу провођења консултација у смислу одредаба из члана 109. и 110. Закона о раду и одредаба из члана 23., 24. и 31. Закона о вијећу запосленика.

Суд је нашао основаним наводе тужитеља да их тужени није запослио на другим пословима, односно да их није оспособио за рад на другим пословима, приликом отказивања уговора о раду, а у складу са одредбама из члана 96. Закона о раду, односно да без обзира на економску оправданост отказа уговора о раду није доказао да се од њега није могло основано очекивати да их запосли на друге послове или да их преквалификује и доквалификује за рад на другим пословима, при чему се позвао на правни став Врховног суда Ф БиХ изнесен у пресуди број: 65 0 Рс 338834 20 Рев, од 09.03.2021. године. Суд је закључио да је тужени доказао да постоје оправдани економски разлози за отказ уговора о раду али да није доказао да се не може основано очекивати од послодавца да запосли радника на друге послове или да га преквалификује и доквалификује за рад на другим пословима, обзиром да није доказао да је тужитељима нудио друго радно мјесто, преквалификацију или доквалификацију, односно да није имао других радних мјеста на које би их могао распоредити, посебно ако се узме у обзир да није доносио акт из члана 109. и 110. Закона о раду, на основу којих би дошао до конкретних мјера за распоређивање запосленика да друга радна мјеста, односно њихову преквалификацију или доквалификацију. Суд је нашао да је тужени, у складу са одредбама из члана 96. став 3. и члана 110. став 3. Закона о раду, био у обавези да прије запошљавања запосленика Р.Е., који је запослен дана 23.01.2023. године на радно мјесто референт продаје са ССС економског техничара, понуди тужитељима запослење на наведено мјесто, обзиром да су исти испуњавали услове ССС. Поред овога, суд је нашао да је тужени након уручења отказа уговора о раду тужитељима запошљавао нове запосленике са школском спремом и на пословима који одговарају школској спреми, пословима и задацима тужитеља, због чега је утврдио да су одлуке о отказу уговора о раду и одговори на захтјеве за заштиту и остваривање права донесени противно одредби из члана 96. став 1., 2. и 3. и члана 110. став 3. Закона о раду, због чега је донио одлуку као у изреци пресуде, примјеном одредаба из члана 106. став 2. тачка б. Закона о раду. Одлуку о законској затезној камати суд је донио на основу одредаба из члана 277. ЗОО, док је одлуку о трошковима поступка донио на основу одредаба из члана 386. и 387. ЗПП-а.

Одредбама из члана 96. став 1. Закона о раду Ф БиХ (Службене новине Ф БиХ, број: 26/16, 89/18 и 44/22) прописано је да послодавац може отказати раднику уговор о раду, уз прописани отказни рок, ако: а. је такав отказ оправдан из економских, техничких или организацијских разлога, или б. радник није у могућности да извршава своје обавезе из радног односа. Ставом 2. истог члана прописано је да послодавац може отказати уговор о раду у случајевима из става 1. истог члана, ако се не може основано очекивати од послодавца да запосли радника на друге послове или да га преквалификује и доквалификује за рад на другим пословима. Ставом 3. наведеног члана прописано је да ако у периоду од једне године од отказивања уговора о раду у смислу става 1. тачка а. овог члана, послодавац намјерава да запосли радника са истим квалификацијама и степеном стручне спреме или на истом радном мјесту, прије запошљавања других лица дужан је понудити запослење оним радницима чији су уговори о раду отказани.

Одредбама из члана 102. истог Закона прописано је да у случају спора због отказа уговора о раду, на послодавцу је терет доказивања постојања оправданог разлога за отказ уговора о раду у смислу члана 96. став 1. тачка а. и б. и члана 97. став 1. и 2. истог закона.

Чланом 23. став 1. тачка 3. Закона о вијећу запосленика Ф БиХ (Службене новине Ф БиХ, број: 38/04) прописано је да се послодавац прије доношења одлуке значајне за права и интересе запосленика послодавца обавезно консултује са Вијећем запосленика о намјераваној одлуци а нарочито ако се ради о отказу. Чланом 25. Закона о вијећу запосленика прописано је да је одлука послодавца донесена супротно одредбама овог Закона о обавези консултовања са вијећем запосленика, ништава.

Овај суд указује да спор по тужби којом се побија одлука о отказу уговора о раду није спор пуне јурисдикције, већ спор у којем се врши оцјена законитости, због чега се овлаштење суда своди на испитивање законитости донесене одлуке, без улажења у бит саме ствари, а како се не би повриједило аутономно право сваког послодавца да врши организацију пословања на начин који му омогућава остваривање најбољих пословних резултата. Стога суд није надлежан да преиспитује основаност одлуке о промјени организације рада послодаваца, односно да преиспитује систематизацију радних мјеста у контексту броја извршилаца и распореда постојећих радних мјеста, обзиром да је то у искључивој надлежности послодавца. Стога је дискреционо право послодавца да утврђује постојање трајних потреба за радом радника на одређеном радном мјесту, па је стога овлаштен и да донесе одлуку да је у складу са рационализацијом пословања престала потреба за радом одређених радника. Радник може сматрати да је способан обављати послове било којег радног мјеста али је за попуњавање радних мјеста мјеродаван искључиво послодавац, који је овлаштен да у том процесу вреднује појединачне интересе и способности радника за обављање одређених послова.

Жалбени разлог повреде одредаба парничног поступка остао је необразложен. У жалби није наведена нити једна од одредби из Закона о парничном поступку, с тврдњом да првостепени суд ту конкретну одредбу није примијенио или да ју је неправилно примијенио, па да је та непримјена или неправилна примјена била од утицаја на доношење законите и правилне пресуде. Без такве конкретизације жалба је паушална, а паушалну жалбу и жалбене наводе другостепени суд не може узети у обзир нити цијенити, па тако нити уважити као основане. Како према стању у спису ни у поступку код првостепеног суда који је претходио доношењу побијане пресуде, као ни у самој пресуди није било и нема недостатака из члана 209. став 2. тачка 2), 3), 8), 9), 12) и 13) Закона о парничном поступку, а на које недостатке другостепени суд пази по службеној дужности, сагласно одредби из члана 221. Закона о парничном поступку, значи да жалбени разлог повреде одредаба парничног поступка није остварен.

Првостепени суд је погрешно примијенио одредбе из члана 362. став 1. тачка 2. ЗПП-а јер није утврдио да се у конкретној парници у материјално-правном смислу ради о више тужбених захтјева истакнутих у једној тужби од стране више тужитеља који су само формални супарничари. У том случају се вриједност спора утврђује за сваког од супарничара у складу са вриједношћу спора сваког појединачног тужбеног захтјева, а не по збиру вриједности спора свих супарничара. Погрешан је закључак првостепеног суда да је вриједност спора 10.050,00 КМ, а како је то назначено у пресуди, обзиром да се ради о тужбеним захтјевима различитих тужитеља, а не о више тужбених захтјева једног тужитеља који се заснивају на истој чињеничној и правној основи у складу са одредбама из члана 318. став 1. ЗПП-а. Стога се вриједност парнице утврђује за сваког супарничара појединачно, при чему је највиша вриједност појединачно исказаног тужбеног захтјева у тужби 2.214,94 КМ. Ипак, како наведена повреда није од утицаја на расправљање о тужбеним захтјевима, већ само о захтјеву за накнаду трошкова поступка, то наведена повреда није била од утицаја ни на коначну одлуку суда, због чега се иста не може сматрати битном повредом одредаба парничног поступка.

Неоснован је и жалбени разлог погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, јер је првостепени суд током поступка провео све доказе предложене по странкама, те на темељу правилне оцјене проведених доказа у складу са чланом 8. и 123. став 2. Закона о парничном поступку, првостепени суд је и по оцјени овог суда правилно утврдио одлучне чињенице у овој правној ствари.

На основу става Уставног суда БиХ изнесеног у одлуци број: АП-1883/20, од 12.01.2022. године, произлази да је, сходно одредбама из члана 7. и 8. Закона о парничном поступку,  обавеза тужитеља да докажу да постоје радна мјеста на која би могли бити распоређени, обзиром да је тужени тврдио да постоји оправдана потреба за отказивањем уговора о раду из економских и финансијских разлога. Узимајући у обзир чињеницу да се Уставни суд приликом доношења конкретне одлуке позива и на одредбе из члана 102. Закона о раду, који је донесен 2016. године, то произлази да се обавеза послодавца прописана наведеним одредбама односи само на доказивање постојања оправданог разлога за отказ уговора о раду у смислу одредаба из члана 96. став 1. тачка а. и б. Закона о раду али не и у односу на одредбе из става 2. истог члана. Наиме, суд је става да се негативна чињеница да се могло очекивати да је послодавац прије отказа могао запослити радника на друге послове или да га преквалификује и доквалификује на рад на другим пословима доказује на основу одредаба из члана 7. и 8. Закона о парничном поступку, односно да је терет таквог доказивања на тужитељу.

Стога је основан приговор туженог да је суд погрешно примијенио материјално право, односно одредбе из члана 96. став 1. тачка а. и б. Закона о раду када је неосновано пребацио терет доказивања на туженог да није био у могућности запослити тужитеље на другом радном мјесту у моменту доношења одлуке о отказу уговора о раду. Наиме, тужитељи су доказали да је тужени вршио запошљавање нових запосленика након уручења отказа уговора о раду и то на радна мјеста која одговарају њиховој стручној спреми али не и у моменту доношења одлуке о отказу уговора о раду. При томе из утврђеног чињеничног стања произлази да је тужени запошљавање вршио након истека рока на који су били закључени уговори о раду на одређено вријеме са тужитељима, обзиром да је посљедњи такав уговор био закључен до дана 14.01.2023. године, док је уговор о раду са новим запосленицима закључени дана 23.01.2023. и 27.01.2023. године. Овај суд је става да тужени није био у обавези понудити тужитељима радна мјеста са ВСС која је накнадно попунио, обзиром да тужитељи који су запослени са ССС не испуњавају услове за обављање послова на том радном мјесту. Поред овога, суд је става да тужитељи нису доказали да је у моменту доношења одлуке о отказу уговора о раду било расположиво било које радно мјесто које одговара њиховој стручној спреми и квалификацији, а на које их је тужени могао запослити, због чега је погрешан закључак првостепеног суда да је одлука о отказу уговора о раду незаконита јер тужени није доказао да тужитеље није могао запослити на другом радном мјесту.

Неоснован је приговор туженог да је чињеница да тужитељи нису прихватили понуду за радна мјеста од значаја приликом испитивања законитости поступања приликом закључења уговора о раду са запосленицима које је запослио у мјесецу јануару 2023. године, обзиром да је понуду за закључење нових уговора тужитељима доставио након извршеног запошљавања радника са ССС, односно тек у мјесецу марту исте године. Ипак, како из проведених доказа не произлази да је тужени на наведено радно мјесто запослио запосленика који има исти квалификацију као и радници које је одабрао тужени за обављање послова наведеног радног мјеста, односно како нису доказали да испуњавају услове за обављање наведених послова, то је суд утврђујући да је тиме повријеђено право тужитеља повриједио право на дискрециону одлуку послодавца приликом одабира најбољег кандидата за одређено радно мјесто, а што не може утицати на законитост одлуке туженог о отказу уговора о раду тужитељима.

Основано тужени приговара да је суд погрешно примијенио материјално право када је навео да је тужени требао донијети акт из члана 109. и 110. Закона о раду из којег би произашла анализа могућности запошљавања тужитеља на неком другом радном мјесту, односно могућност преквалификације и доквалификације, обзиром да и сам суд наводи да тужени није био у обавези доношења таквог акта због чињенице да код истог није формирано Вијеће запосленика или Синдикат. Наиме, тужени је Одлуком о оптимизацији кадровске структуре у циљу финансијске одрживости и економског опоравка, од 14.10.2023. године, оправдао потребу смањења броја радника у производном погону у којем су радили тужитељи, при чему је избор запосленика које је отпустио у домену његове дискреционе оцјене о томе који од запосленика ће на најбољи начин одговорити задацима које очекује, па је и његово право да одлучи којим запосленицима ће отказати уговор о раду, посебно ако се узме у обзир да се ради о уговорима о раду који нису трајног карактера и чији истек наступа у скоријем периоду.

Како је тужени у цијелости успио са жалбом то је ваљало преиначити и одлуку о трошковима поступка. Одлука о трошковима поступка донесена је на основу члана 386. став 2., 387. и 397. став 2. Закона о парничном поступку, члан 1. Закона о измјенама и допунама Закона о адвокатури Ф БиХ (Службене новине Федерације БиХ, број: 18/05) и члана 12., 13., 26., 27., 29. и 31. Тарифе о наградама и накнади трошкова за рад адвоката (Службене новине Федерације БиХ, број: 22/04). Приликом одлучивања о трошковима поступка, овај суд је узео у обзир само трошкове који су били потребни за вођење парнице, као и успјех странака у поступку, а у складу са чланом 386. став 2. Закона о парничном поступку.

Туженом припадају трошкови првостепеног поступка по основици за обрачун награде за заступање у парничном поступку за вриједност спора до 5.000,00 КМ а по одредбама из члана 12. Тарифе о наградама и накнади трошкова за рад адвоката, односно по основици од 80 бодова, а на основу вриједности спора за највиши тужбени захтјев у износу од 2.214,94 КМ. Тако туженом припадају трошкови првостепеног поступка у износу од 240,00 КМ на име састава одговора на тужбу по пуномоћнику, 240,00 КМ на име заступања по пуномоћнику на припремном рочишту, 120,00 КМ на име заступања по пуномоћнику на наставку припремног рочишта, 240,00 КМ на име заступања на рочишту за главну расправу, све увећано за ПДВ од 17% у износу од 142,80 КМ. Имајући у виду чињеницу да је тужени у потпуности успио са жалбом то му припадају и трошкови састава жалбе по пуномоћнику у износу од 300,00 КМ, увећано за износ ПДВ-а од 51,00 КМ. Тако укупни трошкови који припадају туженом износе 1.633,80 КМ. Туженом нису признати трошкови састава образложеног поднеска од 25.09.2023. године обзиром да исти није био неопходан за вођење поступка јер се садржај истог могао изнијети и на припремном рочишту на записник суда.

На основу изнесеног, овај суд закључује да је првостепени суд на потпуно и исправно утврђено чињенично стање погрешно примијенио материјално право, због чега су жалбени разлози туженог због којих се побија првостепена пресуда основани, па је стога жалба уважена и првостепена пресуда преиначена као у изреци, примјеном одредбе члана 229. тачка 4. Закона о парничном поступку (Службене новине Федерације БиХ, број: 53/03, 73/05, 19/06 и 98/15).

                                                                                               ПРЕДСЈЕДНИЦА  ВИЈЕЋА

                                                                                                            Ђајић Тања

-